Мисија и Визија Института

Музиколошки институт САНУ у Београду основан је 1947. године као први музиколошки институт у тадашњој држави. Институт спроводи проучавање историје и теорије музике, затим етномузикологије, естетике музике. Истраживања су усмерена на српску музику и њене везе са музичким стваралаштвом и културом у суседним и европским земљама, као и у свету. Поред научноистраживачког рада, у Институту постоји и широка просветна и културна активност, посвећена стручњацима, али и најширим круговима слушалаца заинтересованих за српску музичку баштину и њен положај у балканским и европским оквирима.

ИСТОРИЈАТ

Композитор Петар Коњовић, тек изабрани члан Српске академије наука (1946), већ је током 1947. године покренуо оснивање Музиколошког института у оквиру Српске академије наука. Човек централноевропског културног простора, прашки ђак и члан Чешке академије наука и уметности још од 1937. године, Коњовић је био и један од веома активних поборника оснивања Одсека за историју музике на београдској Музичкој академији (1948). Са једне стране, био је визионар, и будућност музичке уметности је видео у општем упознавању музичке уметности као историјског и културног феномена. Прагматичан, какав је био, стрепео је од нових власти, њихове политичке и идеолошке острашћености. Требало је сачувати, склонити и обезбедити музичаре који су већ дошли у сукоб са новом државном елитом, какав је био Коста П. Манојловић, и оне који су потенцијално били кандидати за такав положај (Петар Бингулац, Марко Тајчевић). Са друге стране, требало је подстаћи и обезбедити заштиту и очување музичке баштине, како традиционалне – народне и црквене, тако и уметничке. Претпостављамо да је Коњовић још у Прагу, пре рата, спознао колико је музикологија нова и перспективна грана историје уметности и културе. Одмах после рата искористио је прилику да и на балканским просторима подстакне до тада готово неорганизована музиколошка истраживања.

Оснивачи Института били су Српска академија наука и Министарство за науку и културу Србије, односно Комитет за високе школе, универзитете и научне установе Н. Р. Србије и Музичка академија у Београду. Организација рада Института је утврђена на основу Закона о Српској академији наука и посебне уредбе о академијиним установама. Према записнику са прве седнице сарадника Музиколошког института одржане 16. 12. 1948. године одлучено је да се са радом почне одмах.

Институтом је тих првих година руководио директор, академик Петар Коњовић, у договору са Саветом чији су чланови били такође академици и угледни музичари, пре свега теоретичари и композитори: Коста Манојловић, Миленко Живковић, Михаило Вукдраговић, Предраг Милошевић, Бранко Драгутиновић. Професионалних музиколога и етномузиколога код нас тада још увек није било. Први стални сарадник је уз Коњовића била Стана Ђурић-Клајн (1949), тада већ афирмисана као музички писац. Она ће понети терет многих организационих послова током првих двадесет пет година рада Института, биће аутор прве историје српске музике и директор од 1962. до 1974. године.

Од самог почетка Институт је у рад укључивао стипендисте, који су се брзо смењивали, поједини су одлазили у иностранство и тамо остајали (Милош Велимировић, Стојан Лазаревић). Нa усавршавању у иностранству били су у тој првој генерацији сталних сарадника: Драгутин Гостушки (Париз, неколико месеци) и Радмила Петровић (Weslian University, Middletown, USA, 1965/66). Димитрије Стефановић је са краћим прекидима провео седам година на Универзитету у Оксфорду, где је магистрирао и докторирао (1959-1960; 1963-1967). Тако је формирана прва генерација научно усмерених музиколога и етномузиколога, који су пратили међународне токове развоја ових и у свету релативно младих хуманистичких струка.