ИСТОРИЈА
Године 1865. новосадска Даница објавила је вест о отварању Србске читаонице у Белој Цркви у броју 33, који је изашао из штампе 30. новембра (Подлистак, страна 792). Читаоница је почела са радом 22. новембра, а налазила се у хотелу Мичин. Претпоставља се да је делатност ове библиотеке била од стране надлежних власти забрањена, јер не постоје никакви подаци о њеном даљем раду. Двадесет и други новембар изабран је за Дан Народне библиотеке у Белој Цркви.
Двадесет и пет година касније, захваљујући тројици интелектуалаца: Михаилу Ристићу, Ђоки Поповићу и Аћиму Васићу, 14. септембра 1890. године одржана је Оснивачка скупштина Српског читаоничког друштва које ће касније прерасти у Србску читаоницу. Све ово збило се у гостионици Златни голуб, у присуству 73 члана. За председника је изабран Михаило Ристић, а за перовођу Ђока Поповић. Читаоничка правила одобрена су 15. октобра 1890. године у Будимпешти. Између осталог, у овим је правилима записано да: „циљ Читаоничког друштва у Белој Цркви јесте изображавање, развијање човечности и друштвености међу становницима белоцркванским и из околине, ширење полезних знања и човечних умишљаја и у ширим круговима.“
Често је прекидан рад Србске читаонице, да би крајем 1918. год. њен рад био настављен у просторијама, у Главној улици.
1939. год. Читаоницу је помогло Градско поглаварство набавком великог броја књига, а сама Читаоница је помогла у оснивању српских народних књижница и читаоница у Крушчици, Кусићу, Црвеној Цркви, Парти, Избишту и Банатском Карловцу.
У периоду окупације (1941 – 1944), прекинут је рад читаонице; књиге, часописи и новине некада богате библиотеке биле су бачене на гомиле без надзора и реда у помоћне просторије ове зграде.
Нисмо поменули многе библиотеке које су током низа година постојале у Белој Цркви. Неке од њих биле су богатије, неке са мањим бројем публикација. У једном се тренутку чак, у нашем граду нашло педест наслова из Доситејеве библиотеке које је купио (1813. године), белоцрквански трговац Михајло Недељковић. Поједине библиотеке, или књижнице како су се тада звале, у нашем су граду обитавале дуже, а неке током краћег временског периода. Наведимо овде бар неке од њих као што су: црквене библиотеке, гимназијска библиотека, библиотеке разних удружења занатлија, као и библиотеке националних мањина. Веома важне за историју књиге и читања биле су и штампарије, књижаре и папирнице, као и књиговезнице. Све оне су биле места на којима су књиге настајале, продавале се и чувале и све су оне биле значајне за културни развој наше средине.
Прва белоцркванска градска библиотека била је основана крајем 1950. године, а тек је 1951. званично почела са радом. Названа је Српска народна књижница. Касније добија назив Народна књижница и читаоница и тако ће се звати све до 1960. године. Током шездесетих година библиотека је била део Радничког универзитета, касније Културно-просветног центра, да би 1995. године постала самостална институција и понела име Народна библиотека у чијем саставу се од 2003. године налази и музејска јединица.
Данас је Народна библиотека у Белој Цркви установа која представља стожер културних дешавања у граду и насељеним местима у целој општини. У изложбеном простору библиотеке одржавају се књижевне вечери, изложбе, промоције, предавања. Од 2009. године библиотека се налази у систему COBISS (Кооперативни онлајн библиографски систем и сервиси) и заједно са осталим библиотекама које су укључене у овај систем чине међублиотечку мрежу. Народна библиотека има свој Читалачки клуб. Њега чине професори и наставници књижевности као и заљубљеници у писану реч. То је још један од начина популарисања књиге и читања.
Данас је Народна библиотека у Белој Цркви установа која представља стожер културних дешавања у граду и насељеним местима у целој општини. У изложбеном простору библиотеке одржавају се књижевне вечери, изложбе, промоције, предавања. Од 2009. године библиотека се налази у систему COBISS (Кооперативни онлајн библиографски систем и сервиси) и заједно са осталим библиотекама које су укључене у овај систем чине међублиотечку мрежу. Народна библиотека има свој Читалачки клуб. Њега чине професори и наставници књижевности као и заљубљеници у писану реч. То је још један од начина популарисања књиге и читања.
Народна библиотека у Белој Цркви у свом фонду поседује око 48.000 библиотечких јединица, од тога око 5.000 књига је из легата редитеља, Јована-Батице Путника.
МИХАИЛО ХРИСТИФОР РИСТИЋ
Године 1865. новосадска Даница објавила је вест о отварању Србске читаонице у Белој Цркви у броју 33, који је изашао из штампе 30. новембра (Подлистак, страна 792). Читаоница је почела са радом 22. новембра, а налазила се у хотелу Мичин. Претпоставља се да је делатност ове библиотеке била од стране надлежних власти забрањена, јер не постоје никакви подаци о њеном даљем раду. Двадесет и други новембар изабран је за Дан народне библиотеке у Белој Цркви.
Рођен је у Белој Цркви 17. септембра 1829. године. Био је филозоф и правник. Основну школу завршио је у Белој Цркви, а гимназију у Вршцу и Сремским Карловцима. Студије филозофије завршио је у Сегедину, а права у Пешти. Од 1853. до 1861. године предавао је историју и филозофску пропедевтику у Карловачкој гимназији. У исто време, уз помоћ патријарха Јосифа Рајачића, објавио је своју Систему целокупне философије у десет књига. То је први систем филозофије код нас. Михаило Ристић био је у свему први. Покушаће да покрене први часопис за филозофију у Србији Мнемозина. Часопис није заживео, али говорећи о филозофској периодици код нас, увек се почиње од Мнемозине и Михаила Ристића. Ристић је био несвакидашња фигура свога времена и увек се као интелектуалац издизао из оквира своје средине. Године 1861. напушта Сремске Карловце и враћа се у родну Белу Цркву, где ће се бавити адвокатуром и бити народни посланик и наравно, оставити снажан утицај на ову средину. Био је више година председник Српске црквене општине, делегат белоцркванских Срба на карловачком конгресу (1869), један од оснивача и први председник Српске читаонице.
Монографске публикације
2004; Нада Стојановић; “Музеј у Белој Цркви”
2008; Живан Иштванић; “Црни барон”
2010; Живица Васић; “Путовање кроз раскошну варош”
2011; Игор Вокоун; “Декорација цркве Свете Ане”
2012; Живан Иштванић; “Увод у историју књиге, библиотека и читаоница у Белој Цркви”
2013; Игор Вокоун; “Сликарство Симеона Симе Мичина из збирке Музеја у Белој Цркви”
2013; Зоран Шинжар; “ЈЕЗЕРО – ватерполо клуб”
2013; Мирко Годомиров; “Испод лука дуге”
2013; Живан Иштванић; “Wiliam Wаild и почеци кошарке у краљевини СХС”
2013; Владимир Бранков; “У вртлогу живота”
2014; Озрен М. Радосављевић “Бела Црква у Великом рату 1914-1918”
2014; Драган Радуловић, “Red book” е-књига
2014; Драган Радуловић, “Green book” е-књига
2015; Сашко Јовановић; “Поклонили смо времену”
2015; Мирко Годомиров “Тад ми јесен у госте дође”
2015; Зоран Рашковић “Писма из далека”
2015; Живан Иштванић; “140 година Добровољног ватрогасног друштва у Белој Цркви – књига прва (1875-1945)”
2015; Рада Гава; “Записи”
2016; Игор Вокоун; “Збирка позоришног материјала Живана Иштванића, Споменке и Светлане Рашајски” – каталог збирке
2016; Димитрије Мадас; “Гробови са Ђурице : Један гроб укопаног и један спаљеног покојника”
2016; Елена Стошић; “Рођена тамо неке”
2017; Зоран Рашковић; “Пристигла писма”
2017; Сашко Јовановић; “Завири у срце”
2017; Игор Вокоун; “Слике вароши – прикази Беле Цркве у сликарству поводом 300 година од оснивања града”
2018; Рада Гава и пријатељи; “Шта ће потоку ноге”
2018; Игор Вокоун (УР); “Бела Црква и Банат , Зборник текстова поводом 300 година од оснивања Беле Цркве као савременог града”
2018; Елена Стошић; “Рођена тамо негде”
2018; Драган Марковић; “Вранац и млада ждребица”
2018; Ратомир Станојевић; “Путовање вечитог путника”
2018; Мирко Годомиров; “Родослов фамилије Годомиров”
2018; Милинко Ристовић, Рада Гава; “Тиховања”
2019; Озрен М. Радосављевић; “Стручне школе у Белој Цркви (1944- 1999)”
2019; Игор Вокоун, Ж. Иштванић; “140 година Музеја у Белој Цркви – прилози и грађа”
2019; Елена Стошић, “Рођена да срце затрепери”
2019; Зорица Витомиров; “Навиру ми сећања”
2020; Сашко Јовановић; “Господар време”
2020; Живан Иштванић, “Банатска Суботица – насеље и сановништво: (1554 – 2020)”
2021; Игор Вокоун; “Бела мати”, каталог збирке
2021; Живан Иштванић; “Владимир Брунети”
2021; Игор Вокоун; “Слободан Slobodan”, монографија о уметнику
2021; Игор Вокоун; “Каталог ликовне збикре музеја у Белој Цркви”
2022; Зоран Рашковић; “Његово последње пролеће”
2022; Живан Иштванић; “300 година Римокатоличке жупе у Белој Цркви”
2022; Игор Вокоун; “Бела Црква – путовање кроз прошлост”
2022; Живан Иштванић; “Лексикон знаменитих белоцрквана”
2023; Данијела Божичковић Радуловић; “Буран живот једне библиотекарке” друго издање
2023; Игор Вокоун; Уткани идентитет : брошура о пројекту
2023; Група аутора; Кибицфенстер
Музеј у Белој Цркви
Историјат
За оснивање Музеја у Белој Цркви везујемо 1877. годину и одлуку Белоцркванског магистрата да са радом отпочне Музеј у згради Магистрата. Повод су биле пронађене кости мамута на обали Караша, а иницијатор Карл Шпанг је истовремено био и први „чувар“ ових природних реткости. Најзначајнији допринос током првих година рада музеја дао је Лонард Бем (колекционар, пасионирани истраживач историје и археологије Баната) прикупљајући предмете за музејске збирке, проучавајући историјат и налазе до којих је долазио, као и сталним усавршавањем и консултовањем са сродним установама и другим колекционарима. До Другог Светског рата, Музеј функционише као независна установа, смештена у згради Магистрата са формираним колекцијама нумизмата, археолошких и природњачких налаза, историјским и уметничким предметима, као и библиотеком.
Друга етапа у раду Музеја у Белој Цркви започиње одлуком Народног одбора од 19. марта 1954. године о основању Среског музеја у Белој Цркви, коме је уступљена зграда у центру града са циљем „очувања и неговања лепе и богате прошлости овог краја“. Први управник музеја је био проф. Светолик Суботић, који је и започео прикупљање предмета за музеј и радио на формирању збирки које и данас постоје. Данас се Музеј налази у саставу Народне библиотеке у Белој Цркви, као организациона јединица, а у збиркама се чува око 5000 предмета.
Музеј је смештен у згради у центру Беле Цркве. На спратном делу зграде је изложбени простор са сталном музејском поставком, а у приземљу галеријски простор за привремене и повремене изложбе. Стална поставка је за посетиоце први пут отворена 1954. године, временом је мењала број предмета, као и распоред изложених музеалија. Данас су у сталној музејској поставци изложени најрепрезентативнији предмети из археолошке, етнолошке, ликовне и историјске збирке. У галеријском простору се приређују повремене изложбе предмета из музејских збирки, гостујуће изложбе и изложбе радова савремених уметника са којима музеј остварује сарадњу.
Музеј се налази у једноспратној згради са главним улазом на средини уличне фасаде, грађеној као резиденцијални обекат имућније породице, да би касније зграда била адаптирана за потребе установе. Приземље је подељено у два засебна дела (лево и десно од улаза), док спрат повезује целокупну површину објекта у једну целину. Зграда је грађена највероватније почетком XIX века, од печене цигле са ознаком произвођача „W“, а касније је у више наврата дограђивана и прерађивана. Како је првобитна намена објекта резиденцијална, сам простор у згради је сходно томе пројектован и осмишљен. У приземљу се налази део простора који је коришћен у сврху локала, док су на спратном делу просторије са високом таваницом, које су свакако биле резиденцијалне намене. На уличној фасади, изнад улаза у објекат, постављен је балкон са металном оградом и декоративним конзолама испод балкона.
Након Другог светског рата, зграда се проглашава општенародном имовином. Након вишегодишњег тражења намене објекта, 1954. године усељује се Музеј који у почетку свог рада користи само просторије на спрату, да би постепено почео да користи целокупан капацитет објекта. Од 1989 године зградамузеја има вредност споменика културе „због своје велике старости, интересантног архитектонског решења и локације”. Године 2008, заменом и поправком оштећеног крова, почињу опсежни радови на реконструкцији и уређењу објекта музеја, а финансираним од стране локалне самоуправе, Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање АПВ и Министарства културе и информисања РС. Током трајања радова на објекту музеј је делимично остајао отворен за посетиоце.
Посета музеју
Музеј у Белој Цркви се налази у центру Беле Цркве, на адреси: 1. Октобра 38, поред зграде Историјског архива Бела Црква. У зграду музеја се може ући кроз изложбени простор са уличне стране.
Музеј не поседује свој паркинг простор за посетиоце. У близини музеја постоје уцртана паркинг места.
Цена улазница за сталну поставку музеја:
Појединачне посете – 200,00 динара
Колективне посете за одрасле – 150,00 динара
Колективне посете за децу – 100,00 динара
Приликом посета изложби у простору галерије у приземљу објекта, не наплаћује се улаз.Улаз је бесплатан за децу узраста до 7 година, чланове ICOMa, МДС, новинаре и колеге из других музеја, студенте (са индексом) уметничких академија, историје уметности, етнологије, историје и археологије.
Радно време музеја је радним данима од 8:00 до 15:00. Групне и колективне посете се могу заказивати телефоном на број 013/853-240 или мејлом на muzejbelacrkva@gmail.com.
