Први српски устанак Књажевачки крај је захватио 1807.године када је Хајдук Вељко напао Гургусовац, али га није могао заузети, све до српско-руске победе на Малајници. После српског пораза на Чегру, турци поново освајају Гургусовац. Падом Србије 1813.године, пао је и Гургусовац, који је поново био прикључен Видинском пашалуку, све до ослобођења од турака и припајање матици Србији 1833.године. Граду је остала Гургусовачка кула, злогласни затвор за политичке затворенике, познатији као „Српска бастиља“. Кула је запаљена наредбом Књаза Милоша Обреновића, па су њему у част, грађани 1859.године променили име града у Књажевац.

Тешке економске прилике после рата, расписивање нових пореза за пругу Београд – Ниш и наоружање војске, као и непосредно политичко стање у земљи, довело је до Тимочке буне 1883.године. Непосредан повод за буну био је прикупљање оружја од народне војске те је буна захватила и Књажевац и књажевачки округ у октобру 1883.године, а један од покретача буне је књажевчанин Аца Станојевић.

Књажевчани су се показали као добри борци кроз све ратове који су захватили ове крајеве, као Српско-бугарски рат, Балкански, Први светски рат. Приликом повлачења српске војске 1915.године књажевчани су се посебно истакли у борбама за одбрану Београда. XIV пук у саставу II армије приликом пробоја Солунског фронта 1918.године као предходница прешао је Дрину и први ушао у Сарајево и стигао до Јадранског мора, а по завршетку рата застава XIV пука је одликована Карађорђевом звездом.

Период између два рата ће остати упамћен по приметном развитку књажевачке општине, отварању разноврсних занатских радњи и радионица, као и први индустријски капацитети: кожара, циглана, вински подрум, тако да Књажевац добија све елементе градске средине.

Други светски рат у Књажевцу је започео демонстрацијама против потписивања пакта о приступању Југославије Тројном пакту 25/27 марта 1941.године и окупацијом града 11. априла 1941.године од стране Немачке и окупације Буџака од стране Бугарске. После дугих борби са бугарима и немцима Књажевац је коначно ослобођен 10. октобра 1944.године.

Убрзан развитак почиње 1960.године када се изграђују и индустрија конфекције „Бранка Динић“, фабрика обуће „Леда“, индустрија трактора и машина ИМТ, Тимочка индустрија намештаја „Тина“, а вински подрум прераста у ППК „Џервин“.

Из свега проистиче да је период од 1970. до 1985. године најзначајнији у досадашњем развоју Књажевца и то по свим елементима привредног и друштвеног развоја. У том периоду подигнути су објекти по којима се препознаје Књажевац, а то су: Дом кулутре, Дом здравља, Предшколска установа са мрежом вртића, више стамбених блокова, а што се тиче културне јавности Књажевац је најпознатији по републичкој смотри, Фестивалу културе младих Србије, који је успостављен 1962. године, а који траје и данас.