Моба
Моба се сматра најљепшим обичајем солидарности не само у Невесињу него и у циелој источној Херцеговини. Њоме се изражава солидарност и заједништво међу члановима породице, мјештана а и шире. Без обзира да ли је неко сиромашан или богат, ако је инокосан у кући, па не може узорати, покосити, пожњети, дотјерати јапију за кућу, појату или истјерати колибу повожњачу на љетиште – сазива мобу. Моба се обично сазива недељом или на мањи светац када се код куће не смије радити. На мобу се радо иде, нарочито када је жетва или косидба. Мобници се искупе на мјесту мобе врло рано изјутра. Учесници мобе улажу посебне напоре како би се што више посла обавило а дешава се да се чак међу њима развије и одређена врста такмичења. То се посебно огледа у мобама сазваним ради кошевине сијена. Увече, кад се враћају кући пјевају и веселе се. Понекад пред домаћиновом кућом сједне се и вечера, а потом се ухвати коло у коме се пјева и игра до иза поноћи, када се мобници разилазе кућама. Сиромашним домаћинима или удовицама иде се на мобу без звања и тада се не тражи никакве части ни гозбе. Под јесен се иде и у дрва с коњима “сиротама женама” и сиромашним људима који немају коња. Дешавало се чак да се оваквим домаћинима самоиницијативно дотјера товар – два дрва и без њиховог звања.

Музика
Гусле су српски народни музички инструмент са једном, или евентуално двије жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Далмацији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице. Жице су направљене од тридесет упредених коњских длака, као што је случај и са струном гудала. Гудало се користи тако што се повлачи по затегнутим жицама, производећи оштар и драматичан звук, који је изузетно експресиван. Гусле спадају у инструменте за које је потребно велико умјеће свирања. Саме гусле састоје се од музичке кутије која је пресвучена животињском кожом на коју се надовезује дугачак врат на чијем завршетку је изрезбарена животињска (најчешће коњска) или птичија (најчешће орао или соко) глава. У цјелини гледано, некада су гусле биле глас народа и у националном и у социјалном смислу. Оне су биле глас поробљеног и пониженог народа, глас сиромашних друштвених слојева. Некада су гусле говориле не само кроз уста пјевача него и језиком својих симболичких ликова, оне нису биле само за слушање, оне су биле и за гледање. Захваљујући томе као и богатој народној ношњи, наступи гуслара били су не само музички него и ликовни, умјетнички доживљај. Некада су главу гусала сачињавале паганске представе заступљене у ликовима животиња: глава јарца, коња, сокола, орла, змије и сл. Све ове животиње у магијском и митском животу словена имале су хтонско обиљежје. На тај начин је гуслама давана улога посредника у контакту између свијета мртвих и свијета живих, између оних који су се жртвовали и оних који живе захваљујући тој жртви. На основу тога може се претпоставити да присуство ликова хтонских животиња на гуслама треба да “каже” да пјесма која се уз гусле пјева иде за тим да успостави везу са загробним животом, односно са опјеваним прецима. Нажалост, данас од ових животињских ликова једино се добро држи орао, ито углавном само као хералдички елемент.

Ганга
Ганга представља изворну херцеговачку пјесму, која је никла и очувала се вијековима у својој прапостојбини. Јово Радош написао је студију о ганги. Гангу, тај мелос херцеговачких брда и крша, Радош је најпре описао стиховима: ”Најприје се загрлимо, искривимо вратове, и упремо из петих жила, у утробу земље, а онда из прадубине, понорнице захуче, и из њих шикне до неба, страшна грлена јека.” Ганга се пјева у свим крајевима који су некада били етнички простор Старе Херцеговине или су се граничили са њим. Од Рогатице и Фоче, преко Дурмитора до Пљеваља, Чајнича, Пријепоља, па до Ера на Златибору и крајњег запада западне Херцеговине. Али, може се чути и у равници, Јаши Томићу, Гајдобри, Новој Црвенки, Сечњу, Сутјесци, Клеку, Равном Тополовцу и другим мјестима где има колониста из Херцеговине, где млади чувају успомену на своју “камену колјевку”. Ганга је изворни особени облик херцеговачког народног пјевања без музичке пратње. Она је самосвојни изданак Херцеговине и непотребно је и узалудно тражити њене корјене негдје другдје – тврди професор Радош који објашњава и технику ганге и етимологију речи. Кад главни пјевач започне пјесму гласом снажних грлених вибрација и јасних речи, онда други глас најпре ”преузима пјесму”, а потом заједно са осталима прати главног пјевача са ган-ган, гун-гун, е, о… Дакле, ријеч “ганга” је означила начин пјевања.

Начин облачења
По својим основним карактеристикама, ношња у источној Херцеговини одређена је динарским културним кругом. То значи – кад говоримо о ношњи сеоског српског становништва – да је ношња израђена првенствено у домаћој радиности уз употребу вуне , лана, костријети и коже као основних сировина . Све до Невесињске пушке 1875.год. у источној Херцеговини постојале су двије варијанте ове динарске ношње. То су: • хумска ношња – која је била раширена претежно уз долину Неретве – Љубиње, Столац, Мостар, Коњиц; • брдска ношња – раширена у осталим дијеловима источне Херцеговине -Зубци, Шуме, дио Поповог поља, Билећа, Невесиње с подвележјем, Гацко са површи све до Фоче. Разлике између ове двије ношње долазила је нарочито до изражаја у женској ношњи. Мушке ношње су се разликовале само у неким ситним детаљима. Према наведеној класификацији, наши преци су се облачили у складу са критеријима брдске сеоске ношње српског становништва. Ова ношња се састојала од врло једноставне радне ношње – усебичне – како се је звала ношња у свакодневним радним приликама, те такозване – поносне ношње – ношена у свечаним приликама , украшена разним везовима и накитом а самим тиме и много живописнија. Старо народно одијело било је махом домаћа рукотворина; платно и све остало радило се је у кући, дочим у новом одијелу све се купује за новац и обично се ради изван куће код разних заначија. Женска ношња је била богато украшена разним везовима нарочито на ланеним дијеловима одјеће као што су кошуље и разне мараме повезаче и превезаче. Дјевојке су носиле бијеле сукнене ћурдије и хаљине бјелаче. Прегаче – лиздек које су носиле дјевојке и невјесте биле су украшене такозваним златовезом са раскошним дугим ресама. Обућа се састојала од вунених чарапа, приглавака, терлука и назувака богато украшених разним орнаментима израђеним техникама плетења и везења, те опанака израђених од свињске коже и опуте. У цјелини гледано, посебност у дјевојачком облачењу чинио је накит, рађен ручно или у помало већ заборављеним занатским радионицама. Нарочито је украшавао појас, токе – које су красиле ђечерме те ћурдије. Удате жене су облачиле преко кошуље сукнени зубун, дугу или краћу ћурдију (зависно о имовнском стању ) те хаљину од црног или тамноплавог сукна. Запасивале су се са ширтоким прегачама украшеним клечаним шарама. У случајевима смрти некога од родбине, жене су замјењивале бијеле украшене мараме са црним једноставним марамама. Мушка ношња такође се одликовала богатим везовима на ланеним кошуљама. Горњи дијелови одјеће као што су џемадан, мали и велики гуњ за зиму, те гаће израђивани су од домаћег тамно обојеног сукна. На листовима ноге ношени су тозлуци од бијелог, нешто финије израђеног сукна. Само они имућнији су носили доламе од чохе и џемадане са токама те кожне силаје. За појасом – силајем – у радној верзији одјеће ношен је повећи нож који је кориштен у пољским радовима. У свечаној верзији за силајом је ношена кубура или ливор – како би то рекли стари људи.

Алати и радни прибор
Свака сеоска кућа имала је средства за рад потребна домаћинству за пољске радове, сточарство, повртларство и за свакодневни сеоски живот. Пред кућама и колибама налазила су се бурила за воду (једно или више), љети у хладу, а зими унутра у ходницима. Понекад се жбан носио на кошевину или с прољећа и с јесени када се оре, љети када се коси и пласти жито или када се врше жито ако је гувно подаље од куће или каквог извора питке воде. Осим ових основних реквизита у употреби су била и оруђа за рад: рало или плуг (или обоје), брана за бранање орања, дрвена кола, саонице, јарам, (један или више) с тељизима, àм – прибор за коњску запрегу. За сеоски живот користио се и овај инвентар: крошње од врбовог ии од љесковог прућа за гоњење разних терета на коњу или ношење сијена за сточну прехрану, коњски самар од дрвета, седло за коња седленика израђено од дрвета, коже и вунених тканина и прекривено серџадом. Свако домаћинство имало је више алатки потребних за обављање послова неопходних домаћинствима: сјекира, косијер, тестера, блања, клијешта, чекић, брадва, сврдлови, пробојци, зумба, игле разних величина за шивење и прављење опанака од коже с опутом, дрвени или метални метар, влачег за вучу с воловима, ћускија за вађење камена, побијање тора, ограда око вртова и за разне друге намјене, красне и мотике, чекићи – маљеви и омарачи, виле и грабље (лијес) за сакупљање сијена и жита, коса са прибором (наковањ, чекић и белегија), дрвена кола, саони, плетене и дрвене љесе и летве од пармака буковине за торове, тораљица – чувалица за ноћног чувара тора, неопходна воловска опрема и други прибор за пољске пољопривредне радове и за свакодневне кућне потребе. Од дрвета је израђиван лијес: грабље, виле, косишта, кочеви за ношење сијена, лопате за развијавање жита, стожери за вршидбу, јармови са тељизима и шпицама, саонице и кола за гоњење сијена и жита, рала и бране, бурила и жбанови за воду, каблови и шкипи, стапови и каблићи за млијеко; двојенице и свирале, пушкарнице за дјечију забаву, корпе од љесковине и метле од брезовине које су најчешће правили чобани, дрвени калупи разних величина за прављење опанака; кућни намјештај: кревети, полице, сталаже, клупе, столице, столови, синије и троношци; разни насади за пољопривредне алатке, крпље за снијег, дуванске кутије и друго. При изради дуванских кутија обраћала се посебна пажња, те су шаране и уљепшаване, а на некима је писало и име власника или стихови. Од дрвета се правио и прибор за јело: велики чанкови, кашике, пуромети, бркљаче, мањи чанкови за бијели мрс, лопари и наћве за хљеб, оклагије за развлачење тијеста, чутуре за воду и чутуре за ракију, печат (писмо) за шарање хљеба који се користио искључиво за крсно име и имала га је готово свака кућа. Од дрвета су се правили и многи други предмети потребни домаћинствима на селу. У најатрактивније израђевине од јаворовог дрвета спадале су гусле, које је имала готово свака кућа у Невесињу.