Положај
Парк природе „Шарган – Мокра Гора“ обухвата мокрогорску и део креманске котлине, југоисточне површи Таре, северозападне огранке Златибора и превој Шарган који се препречио између ове две планине. Читав овај простор део је крајњих источних огранака унутрашњих Динарида.

Кроз мокрогорску и креманску котлину пролази међународни магистрални путни правац Е-761 који преко Чачка и Ужица повезује Бугарску и Румунију са Босном и Херцеговином и Хрватском. На граници Парка природе налази се гранични прелаз Котроман, капија на путу до Вишеграда, Требиња, Боке Которске и дубровачког приморја.

Административно, Парк природе „Шарган – Мокра Гора“ највећим делом припада општини Ужице (КО Мокра Гора и КО Кремна), а мањим делом општинама Бајина Башта и Чајетина.

Рељеф
Сложени геолошки односи карбонатнe масе крашке висоравни Таре и обода перидотитског масива оближње висоравни Златибора, произвели су веома динамичан рељеф ширег мокрогорског и креманског краја.

Дуготрајна геолошка еволуција терена праћена тектонским померањима, одразила се на појаву крупних блокова који су накнадним деловањем ерозивних сила значајно изменили првобитни изглед. Стално спуштање доње ерозионе базе током отицања мора, условило је дуготрајно и интензивно усецање речних токова. Производ тог процеса су дубоко усечене клисуре и кањони којима су рашчлањене високе површи Тустог брда, Путног брда, Кобиловца, брда Вао, Њивичке косе, Табачке косе, Скакавца, Ђоге, Козје стене и Виогора. Изнад ових површи уздижу се врхови Кршањска глава (1424 m), Царевића вис (1426 m), Руњева глава (1438 m), Гавран (1453 m), Ивер (1478 m) и Зборишта (1544 m) који представља највиши врх планине Таре.

Крупније промене у рељефу овог краја одигравале су се и за време последњег леденог доба када су се спуштањем горње шумске границе планински простори отворили дејству мразева, снега и ветра. У том су периоду појачани процеси клижења распаднутих стена, што је утицало на додатно обликовање истакнутих врхова и запуњавање долинских депресија.

Високе површи на развођима, долине, стрме долинске стране и дубоко усечене речне клисуре, представљају јединствену предеону целину несвакидашње и узбуђујуће лепоте.

Флора
Биљни свет Парка природе представљен је врстама различите екологије, старости и порекла. Бројношћу се нарочито издвајају евроазијске, средњеевропске, субмедитеранске и понтско-централноазијске врсте.

Од близу 800 описаних биљних врста овог подручја, њих 60, односно, 7,5%, припада ендемичној флори. Међу ендемитима посебно место заузимају серпентински тичинац (Cerastium malyi subsp. serpentini), босанска мишјакиња (Minuartia bosniaca), Панчићев ланак (Linaria rubioides subsp. rubioides), монашки пуцавчић (Heliosperma pusillum subsp. monachorum), српски кукурек (Helleborus serbicus), пријатна кандилка (Aquilegia grata subsp. grata), Николићева кандилка (Aquilegia grata subsp. nikolicii), босански једић (Aconitum toxicum subsp. bosniacum), Панчићева млечика (Euphorbia pancicii), голоцветна млечика (Euphorbia glabriflora), полукопљаста млечика (Euphorbia subhastata), серпентинска млечика (Euphorbia serpentini), хрватскa бресина (Micromeria croatica), црногорска петопрсница (Potentilla montenegrina), Малијев јеремичак (Daphne malayana), цвакија (Halacsya sendtneri), шарпланински чистац (Stachys scardica), Адамовићева мајчина душица (Thymus adamovicii), динарска удовичица (Knautia dinarica subsp. dinarica), димњача (Fumana bonapartei), југословенски звончић (Edraianthus jugoslavicus), Панчићева крвошница (Pedicularis heterodonta), Панчићев граор (Lathyrus binatus), штиткасти котрљан (Eryngium palmatum), српска шашика (Sesleria serbica)…

У Црвеној књизи флоре Србије 1 (Стевановић, ур.1999) која описује ишчезле и крајње угрожене врсте, налази се и једна врста из Парка природе. То је алпски различак (Centaurea alpina )који припада категорији крајње угрожених врста у Србији и Црној Гори. Кречњачки одсеци Ограђенице представљају њено једино станиште у Србији.

Флористичку разноврсност овог подручја обогаћују и многе друге национално и међународно значајне врсте биљака као што су алпски рунолист (Leontopodium alpinum var. alpinum), жeнски божур (Paeonia officinalis subsp. оfficinalis), медени каћунак (Orchis ustulata), мечја леска (Corylus colurna), црњуша (Ericacarnea), црна кандилка (Aquilegia nigricans), шумски љиљан (Lilium martagon), округлолисна крушчица (Pirolarotundifolia), смичак (Himantoglossum hircinum), мачково ухо(Ophryscornuta) и пурпурни каћунак (Orchis purpurea).

Фауна
Различити типови станишта условили су богатство и разноврсност животињског света Парка природе.

У водотоцима који припадају хладним салмонидним водама, најчешће се срећу поточна мрена (Barbus peloponnesius), поточна пастрмка (Salmo trutta), уклија (Alburnus alburnus), клен (Leuciscus cephalus), пеш (Cottus gobio) и један представник паклара (Petromyzontidae).

У фауни водоземаца издвајају се шарени даждевњак (Salamandra salamandra), жутотрби мукач (Bombina variegata), обична крастава жаба (Bufo bufo), зелена крастава жаба (Bufo viridis), грчка жаба (Rana graeca) и права жаба (Rana esculenta), док фауну гмизаваца чине слепић (Anguis fragilis), обични зелембаћ (Lacerta viridis), зидни гуштер (Podarcis muralis), смукуља (Coronella austriaca), ескулапов смук (Elaphel ongissima), рибарица (Natrix tessellatа), поскок (Vipera ammodytes), шарка (Vipera berus), планински шарган (Vipera berus subsp. bosniensis), шумска корњача (Testudo hermanni).

Најинтересантније птице овог подручја су орао змијар (Circaetus gallicus), осичар (Pernis apivorus), еја ливадарка(Circus pygargus), кобац (Accipiter nisus), риђи мишар (Buteo rufinus), сури орао (Aquila chrysaetos), ластавичар (Falco subbuteo), сиви соко (Falco peregrinus), јаребица камењарка (Alectoris graeca), прдавац (Crex crex), шумска шљука (Scolopax rusticola), уралска сова (Strix uralensis), ћук (Otus scops), буљина (Bubo bubo), шумска сова (Strix aluco), мала ушара (Asio otus), пупавац (Upupa epops), зелена жуна (Picus viridis), велики детлић (Dendrocopos major), ћубаста шева (Galerida cristata), шумска трептаљка (Anthus trivialis), црвендаћ (Erithacus rubecula), дрозд имелаш (Turdus viscivorus), шумски звиждак (Phylloscopus sibilatrix), краљић (Regulus regulus), планинска сеница (Parus montanus), јелова сеница (Parus ater), плава сеница (Parus caeruleus), пузгавац (Tichodroma muraria), вуга (Oriolus oriolus), чешљугар (Carduelis carduelis), крстокљун (Loxia curvirostra)…

Од сисара, на просторима Мокре Горе могу се видети белогруди јеж (Erinaceus europaeus), веверица (Sciurus vulgaris), слепо куче (Nannospalax leucodon), риђа волухарица (Clethrionomys glareolus), пух лешникар (Muscardinus avellanarius), куна златица (Martes martes), куна белца (Martes fiona), јазавац (Meles meles), дивља мачка (Felis silvestris), видра (Lutra lutra), лисица (Vulpes vulpes), вук (Canis lupus), мрки медвед (Ursus arctos), срна (Capreоlus capreolus), дивокоза (Rupicapra rupicapra) и многе друге врсте.

Највећи број животињских врста Парка природе има статус строго заштићених и заштићених врста значајних како по националним, тако и по међународним мерилима.