На подручју општине Смедеревска Паланка данас живи око 55 000 становника. Пораст броја становника бележи се од 1895. када је овде живело близу 35 хиљада људи. У току последње деценије двадесетог века, додуше, било је мањих миграција становништва, али се данашњи број становника углавном одржава, још од 1970. године. Приближно једнак број житеља овог краја живи у граду и околним селима. Иако се у селима већина становништва и даље бави пољопривредом, као примарним или помоћним занимањем, све чешће људи који раде у граду граде куће и живе у селима. Томе је, сигурно, допринело и обнављање путне мреже, односно урбанизација села, од којих у многима постоји инфраструктура као и у градској средини. Глибовац и Придворице су села најближа граду, у чије средиште воде, у ствари, продужене градске улице, тако да ће ова места веома брзо постати приградска насеља. Селевац, Азања и Кусадак су велика села, у којима је обитавало више хиљада становника још од 19. века. У овим срединама негују се мале локалне особености, које свако од поменутих села чине аутентичним и препознатљивим.

ИСТОРИЈА ПАЛАНКЕ
У римско доба кроз Смедеревску Паланку је пролазио један огранак друма Виа милитарис, који је спајао Рим и Константинопољ. Пут је опстао и у потоњим временима, када је овај крај био под влашћу Турака, чинећи, под називом Цариградски друм, главну европску саобраћајницу Отоманског царства. Кроз паланачку општину пролази најстарија железничка саобраћајница у Србији, деоница Београд – Ниш, више пута обнављана, од како је 1884. овом пругом кроз Паланку прошао први воз. Данас је то једна од најмодернијих железничких веза на Балкану, пруга којом пролазе међународни возови, из Београда за Софију, Солун, Атину и Истанбул. Да је крај на коме се данас простире општина Смедеревска Паланка био настањен још од најранијих времена, сведоче остаци неолитских насеља, на преко 25 локалитета. Интензивна археолошка истраживања, започета 1968. године, открила су насеобине из раног, средњег и позног неолита, укључујући оруђе, оружје и друге предмете које су користили људи овог времена. На локалитету Змајевац и Мајдан пронађени су предмети такозване Старчевачке културе из раног неолита, од 5000. до 4500. године пне, и то – оруђе и оружје од кремена, посуђе, као и антропоморфне и зооморфне фигурине. Ови предмети чувају се данас у Народном музеју у Смедеревској Паланци, чинећи један сегмент његове велике сталне поставке. Посебно значајан предмет са овог локалитета је антропоморфна фигурина, троугласте главе која израста из стубастог тела. Ова фигурина, која представља богињу мајку, коришћена је у ритуалној пракси. На локалитетима Мајдан код Грчца и Старо Село код Селевца, пронађени су предмети који су припадали такозваној Винчанској култури млађег неолита. У овој збирци предмета, које такође чува паланачки Народни музеј, доминира антропоморфна и зооморфна пластика. Антропоморфне фигурине овде су много развијеније од старчевачких, па ови предмети побуђују посебну пажњу и дивљење. Једино је на локалитету Медведњак пронађен целовит жртвеник Винчанске културе, па је овај предмет излаган, поред осталог, у Британском музеју у Лондону, у Немачкој и у Данској. У потоњим временима, у овим крајевима настањивали су се Илири и Трачани, а затим Римљани, о чему сведочи, пре свега, остаци римског новца, који чине нумизматичку збирку Народног музеја у Паланци.

Насеље које се налазило управо на месту где је сада град, први пут се помиње у 11. веку, 1020. године, под називом Бела Црква – у Повељи цара Василија II, којом се регулише статус Охридске архиепископије. Ово име град је носио све до краја 16. века, када је најпре добио име Паланка, затим Велика Паланка, па Хасан-пашина Паланка, по темишварском беглер-бегу, тадашњем великодостојнику у овим крајевима, па опет само Паланка, и најзад, после Другог светског рата Смедеревска Паланка. Почетком 15. века, у близини данашње Смедеревске Паланке, највероватније у атару садашњег приградског села Придворице, налазио се летњиковац Деспота Ђурђа Бранковића, град по имену Некудим, који је вероватно, саградио ујак и претходник деспота Ђурађа на српском престолу, деспот Стефан Лазаревић. О бурним временима, али и о значају овог насеља, сведоче и географске карте из давних времена, најпре она штампана у Риму 1689. године, исечак из немачке географске карте из 1699. и напосле, аустријска ратна карта из 1717. Ово подручје је и поприште значајних догађаја из времена устанака против Турака. У Глибовцу, још једном приградском селу, рођен је Станоје Стаматовић Главаш, један од јунака Првог српског устанка, а у близини је и страдао, у сукобу са турском потером, у атару села Баничина, 1815. године. Иако на подручју града није било значајнијих ратних дејстава током Првог и Другог светског рата, много људи из овог краја учествовало је у борбама за ослобођење земље. У Смедеревској Паланци у 20. веку није било великих ратних разарања. Међутим, треба поменути стрељање партизана на Кисељаку, у близини Касарне, када се међу стрељанима нашао и један немачки војник, који је одбио наређење да пуца углавном у голобраде младиће, осуђене по одредбама преког војног суда окупацијских власти. Сам град био је поштеђен и НАТО бомбардовања, 1999. године, када је подручје паланачке општине било једно од ретких места у Србији која нису била на мети Алијансе.